О крсној слави

О КРСНОЈ СЛАВИ

Код српског народа је велики празник Крсно име, Слава или Свечари. Као што се хришћански храмови посвећују успомени празника или којег Божјег угодника, тако и српски домови, као мали храмови, и српске породице славе на нарочито свечан начин по једног Божјег угодника, кога сматрају за свога заштитника - патрона и посредника код Бога. Тај дивни побожни обичај има само српски народ, а постао је отуда, што су наши преци, примајући хришћанску веру, на дан свога крштења, изабрали себи светитеља-патрона, као што и сам назив сведочи: "Крсно име". Тако, који се крстише на Никољдан, почеше славити Светог Николу; који на Ђурђевдан, почеше славити Светог ЂорЂа и тд.
На дан своје Славе Срби остављају све послове и посвећују се прослављању свога заштитника.

ОБЕЛЕЖЈА СЛАВЕ

Славска икона

У свакој православној српској кући, најчешће на источном зиду главне просторије (дневне собе), налази се славска икона. Изнад иконе је кандило и оно се пали недељом и празником и ту се обавља домаћа, породична молитва.

Славска водица

Неколико дана пре Крсне славе долази свештеник у кућу свечара, да освети славску водицу, којом покропи све просторије у кући, као и чланове породице. Остатак водице употребиће домаћица за мешење славског колача. Тамо где се још не припрема славски колач, ова водица се употребљава у припремању неког јела за Славу.

Славска свећа

У току преподнева, при резању славског колача или пред славски ручак, пали домаћин славску свећу. Она стоји на славској трпези и гори цео дан. Док год гори славска свећа домаћин "служи своју Славу" и не седа за трпезу.

Славско жито

За Славу се припрема и славско жито или кољиво, прекадња. То је обарена и шећером или медом заслађена пшеница. Жито је символ васкрсења (посејана зрна у земљи иструну, али доносе нови живот) и оно се приноси у част светитеља који се слави, а за покој дуђа умрлих предака и сродника, који су ту славу славили и потомцима предали. Према томе, спрема се жито за све Крсне славе, па и за Светог архангела Михаила или Светог Илију. Жито се на дан славе шаље у цркву, где га свештеник освећује нарочитом молитвом, а код куће се служи гостима пре славског обеда. Већина домаћица, нарочито у Србији, припрема жито као посластицу (самлевено са орасима).

Славски колач

Славски колач је, уствари, украшен пшенични хлеб који се, зависно од локалног обичаја, на дан Славе шаље у цркву, да га свештеник, уз молитву, пресече и прелије црвеним вином, или то чини сам домаћин у кући, пре славског ручка. Славски колач и вино су символи Господа Исуса Христа, јер је Он хлеб и вино употребио на Тајној вечери, приликом установе Светог причешћа.

Народни обичаји у вези са Крсном славом су веома различити, обзиром на историјске и етнографске услове у којима су поједини делови српског народа живели. Тако се, на пример, у крајевима који су били под Аустријом, углавном не припрема славски колач, већ само жито, или се пак само освећује славска водица.

ПРЕНОШЕЊЕ КРСНЕ СЛАВЕ

Крсна слава се преноси са оца на сина. У породицама без мушког наследника, Слава је остајала у кући и преузимао ју је зет, уз своју Крсну славу. Обичај је био да и онај ко купи кућу или имање, поред своје Славе, узме и славу те куће.

У патријархалном задружном животу, носилац Славе био је старешина задруге и, док год је он био у животу, синови нису посебно славили Славу. Међутим, ако би се који син одвоијо из задруге и засновао своју породицу, са делом имања добијао би и славску икону, а уједно с тим и дозволу да у својој кући може славити Крсну славу, без обзира што му је отац још жив.

Урбанизацијом села, а и све већом миграцијом у градове и, коначно, изменом општих токова живота и породичних односа, домаћинства се цепају и синови се готово са пунолетством осамостаљују, тако да се, практично, преношење Славе врши женидбом сина и његовим преласком у своју кућу, односно стан.

Разуме се да је син дужан, у знак поштовања родитеља, да тако важну ствар, као што је оснивање породице и самостално прослављање Крсне славе, отпочне са знањем и благословом оца, али то већ спада у област здравих моралних односа, који треба да владају између хришћанских родитеља и деце. Као што није хришћански нормално, да син преузме какву другу важну ствар у животу, не само слављење Славе без знања и саветовања са оцем, тако с друге стране, није нормално да због тога што му отац још није "предао" Крсну славу, он на тај дан остане без свеће, колача, кољива, као обичних непразничних дана, једино можда с празничним ручком и гостима.

Према томе, о своју Славу се огрешује и онај отац, који је не предаје сину, иако не живе заједно, чак син и не долази оцу на Славу, као и онај син који не слави Славу, заклањајући се за изговор: Отац ми није предао Славу. Уосталом, колико треба дуго да чекају унуци, да деда њиховом оцу преда Славу, па да и они једном осете радост слављења Крсне славе.

Одрасли, самостални синови, одвојени у посебно домаћинство, треба на сваки начин да прослављају своју Крсну славу. О томе треба да известе свога оца и замоле га за благослов. Ако би отац одбио и не би хтео "предати " Славу, треба да се обрате свештенику у месту у ком живе, за савет и решење по тој ствари.

Свако засебно домаћинство треба у стану да има славску икону са кандилом и да, у оквирима својих могућности, прославља свога заштитника. А за прослављање Крсне славе и не треба много: Свећа, колач, вино, жито, зејтин за кандило и тамјан да се окади кућа. Ако овога нема, нема ни Славе. Слава није имендан или рођендан (чак и рођендан има нека своја обележја, торту са одређеним бројем свећа) и не своди се само на богату трпезу и госте, који можда неће ни знати којим поводом су позвани.

На крају, пошто је Слава празник "мале домаће цркве", основне хришћанске ћелије, породице, излази јасно да свака, ма и најмања породица треба да слави своју Крсну славу.

Крсно име је код православних Срба толико срасло са њиховим животом, да су га они очували чак и онда, када су по несрећи морали да напусте Православље и приме неку другу веру. Зато га и данас налазимо код неких римокатолика и муслимана у Босни и у западним крајевима земље.

Своју Славу Србин неће заборавити ни у најтежим невољама. То нам сведочи народна песма "Тодор од Сталаћа" и наши дедови, који су је прослављали и у рововима, са војничким хлебом и комадићем свеће. Зато народ и говори: "Ко Славу слави - Слава му и помаже!"

"Србине, поштуј и чувај своје лепе народне обичаје, који су ти остали од прађедова и помогли да очуваш своје име. Нарочито с побожношћу слави своју Крсну славу у молитви, братском разговору, љубави и хришћанској радости, са својим драгим узваницама. Чувај се да је не оскрнавиш претераним пићем, јер у пићу се израђа свако зло, грехота и срамота".

Извор: Протојереј-ставрофор Душан Колунџић, Парохијско Писмо