Шта је пост?

Неки га чак бркају са популарним дијетама.

Но, пост је вишедимензионална установа, која има личносне и светотајниске функције.
Пост, како га је сам Господа предао човеку, има телесну и духовну компоненту, с тим што је духовна циљна и важније од телесне, а телесна је такорећи у служби духовне.

Циљ телесног поста јесте да се човек научи дисциплини, да буде у стању да се од нечега откаже шта му тело тражи односно шта му је проста навика. Дакле телесни пост је једна врста тренинга за наш дух, за нашу личност, како би постигли циљ, а то је да наш дух завлада над нашим телом.

Али зашто треба дух да влада над телом?

Наше тело, од Бога нам дато, само по себи није грешно, али искушења која нам могу бити на штету првенствено долазе са телесне стране, ми их називамо страсти. Страсти нас одвлаче од суштине живота и штете нашој души, ми често кажемо огрешујемо се када ово или оно чинимо. Нпр. када човек превише пије, он подлеже страсти пијанства, те му то шкоди телу, које му је дато од Бога као поклон, али још више штети својој души, јер га та страст пијанства одваја од Бог и од људи. А ми знамо да се православни хришћанин спашава кроз људе и кроз Христа тј. Св. Тројицу. О томе нам говоре две најважније заповести, о љубави према Богу и према нашим ближњима. Дакле, како би човек био у стању да се брани од искушења и страсти, он мора да вежба и дисциплинује свој дух, а то радимо преко телесног поста.

Какав ти требало да буде телесни пост?

Црква наша прописује одређена правила која се тичу самог начина поста. Строги пост подразумева да се православни хришћанин храни на води, што значи без биљног уља и без рибе. Но то су првила која нам долазе из манастирских типика и која су везана за живот у манастиру. Тај ниво поста представља такорећи финални степен телесне вежбе и духовног напора. Већина данашњег православног народа нема ту духовну јачину нити телесну издржљивост, јер такав вид поста није био део живота од малих ногу. Људи су генерално навикли на комфор и избегавају превелике жртве.

Но, како би сваки православни хришћанин достигао тај ниво духовне и телесне јачине, он мора корак по корак да се том степену приближава. Ниједан спортиста, који тренира неколико недеља неће бити спремам да учествује на Олимпијским играма. Тако и неко ко није постио пуно или никако није постио, не може да преко ноћи пређе на четрдесетодневни пост на води. Велика је опасност да неиздржи ни једну недељу, те онда комплетно одустане од поста. Из тих разлога, човек треба да почне уопште да пости, па макар на почетку и са уљем и рибом, како би временом појачавао строгоћу поста и тиме подизао ниво своје телесне и духовне снаге. Незаборавимо пост нас прати целог живота и треба да нам буде користан коректив за нашу духовну и телесну зрелост. Због тога нема места за претераном журбом и прескакања духовних степеника. И овде треба смиреност да буде наша главна водиља.

Шта је онда духовни пост?

Бог је нас људе створио из љубави и због те нама недокучиве Божије љубави нама је пружена могућност да живимо у заједници са Богом тј. да стремимо обожењу и заслужимо вечни живот. Но да би човек могао да живи у заједници са Богом, али и са људима, он мора да буде зрела личност. Сам Господ је као Богочовек у пустињи постио 40 дана, и тиме нам показао како и ми можемо да ознажимо наше тело и наш дух на путу ка Богу и као одбрана од ђавослких искушења.

Како човек постаје зрела личност?

Духовни пост нам даје идеалне могућности да изграђујемо нашу зрелост и тиме нашу личност. На првом месту овде треба поменути искреност. Пошто се у посту припремамо и за св. тајну исповести, ми смо позвани да развијамо нашу искреност. Човек мора, да би себе упознао и себе као таквог прихватио, са свим слабостима и врлинама, да буде према себи искрен. То је први корак ка сазревању и ка формирању личности у нама. Ми нисмо у стању да се боримо против наших слабости, које сви људи имају, док их себи не признамо, али да истовремено не осуђујући себе за те слабости. Тек када неку грешку идентификујемо и прихватимо као грешку, онда ћемо бити у стању да је постепено пребродимо тј. победимо. Ниједан алкохоличар неће оставити пиће док себи не призна да заиста има проблем са алкохолом. Тако и сви ми, нисмо у стању да радимо на нашим слабостима док их не пронађемо и док их не прихватимо као део нас тј. док их себи не признамо.

Дакле, духовни пост нам даје могућност да се итензивно и концентрисано бавимо нашим слабостима, да их у нама пронађемо, да их именујемо и да их себи признамо. А онда, у следећем кораку, ми смо позвани да те исте слабости (грехе) признамо пред Богом у св. тајни исповести. Из тих разлога пост без исповести нема смисла, јер без духовне самоанализе нема искрене исповести. Али исто тако исповест без претходног интензивног поста, као што смо већ рекли, не доноси жељене резултате унутрашњег преображаја и дубинског суочавања са нашим слабостима.

На крају треба још једном подвући да пост није сам себи довољан нити је пост нека изолована вежба или ритуал. Пост је у служби нашег самосазревања, наше самодисциплине и нашег личносног узрастања. Када пост на такав начин свхатимо и прихватимо, биће нам пост на корист нашем телу и понајвише нашој души.


Мирко Д. Колунџић